Olga Stojanović - Sad imaš sve

Олга Стојановић (1949-2014)

САД ИМАШ СВЕ

Вељку

Дошла је са закашњењем на мајчин рођендан, јер јој се, као и обично, десило нешто непредвиђено. Овога пута јепала излазећи из возила. Њих две су се познавале пуних двадесет пет година, од чега су се двадесет интнезивно зближавале. И, потпуно су се зближиле, мада се млађа изненадно удала, те је старија морала да буде пресрећна.

С обзиром на то да су се тако добро знале – мада је млађа још боље познавала старију, јер је као млађа имала и тајне – њихови међусобни поклони увек су одисали симболиком и поруком, што је понкад знало да умањи радост, баш због претеране симболике. Изостале би, на пример, сукња или ваза, што би једнако обрадовало обе, уколико се не погреши у распореду. Млађа је углавном преферирала

сукње, чиме се намеће закључак о афинитетима старије. Али, на реду је био рођендан старије и овога пута, помислила је млађа, поклон би морао да буде врхунски симболичан, што је погодовало и финансијској ситуацији дародавке.

Тако се, уз јутарњу кафу, пушећи једну за другом и облизујући кажипрст са остацима мармеладе, млађа изузетно напрегла да се сети неке од заиста кључних и пресудних реченица старије, на тему снабдевености, којој је старија веома нагиња. И, коначно, при претпоследњем гутљају кафе, досетила се те биографске изјаве, коју је старија резигнирано, али с изразитом надом, изговорила једном на трамвајској станици: „Волела бих да имам све!”

На кухињском столу млађа је угледала начету кесицу „Оригана”, уредно ју је пресавила и причврстила црвеном спајалицом, а у испражњену бочицу парфема, коју је најпре омирисала, сипала је децилитар „Пелинковца”. Са распарених наушница, поскидала је кукуце и сјединила их са одабраним ситницама, а парче сира смотала у троугласти комад фолије. Онда је опет села и по­светила се домишљању плана. Сетила се да старијој увек недостаје ханзапласт и из своје кутијице извадила један ужи, један средњи и један шири, што ју је асоцијацијом одвело и до самог ацетона, који је делимично пресула у празну теглицу неког зачина. Није заборавила ни зихернадлу и нешто сувих цветова којима је подсекла дршчице.

При крају асортимана је правилно исекла парче белог папира формата А-4 и формирала га у нотес помоћу хефталице, приложила свему још и новчанцу од сто динара и све похранила у кутију, коју је пажљиво обмотала украсним папиром заосталим од свадбе и машном боје старог злата, коју је дрвеном оловком наколмовала како то раде цвећарке.

„Е, сад ћеш имати све, једном заувек”, раздрагано је помислила млађа, спремила се и упутила старијој на рођендан.

Путујући ка оној коју је тако добро познавала и према којој, благо речено, уопште није била равнодушна, само је лебдела и тако лебдећа ушла у аутобус и још увек лебдећи извијорила на знаној станици, у којем се делићу тренутка, баш кад је аутобус кретао даље, стрмекнула на плочник, испустивши све што је имала у рукама, па и рођендански поклон чију савршеност није хтела да наруши носећи га у торби. Овом се неочекиваном неприликом украсна хартија мало процепила, мада ју је трака боје старог злата ипак заштитила. Све је млађа покупила с плочника и журно се упутила старијој.

С врата је изговорила: „Сад имаш све”. Нешто касније, старија је оповргла ову изјаву, рекавши: „Ипак ми недостаје једна кукица за минђушу”. Млађа је закључила да је кукица неповратно изгубљена на аутобуској станици и да ће њихови рођендански поклони, за ситницу, увек бити непотпуни.